Петар Вујошевић - Petar Vujošević


ABOUT

(SR) Мозаици Петра Вујошевића плене дискретном једноставношћу форме, али није тако једноставно допрети до њих. Попут питијских пророчанстава, чине се лако досежним, готово надохват јасног разумевања, да би нам већ у следећем тренутку посматрања мирно и са хладноћом камена наговестили да се у њима ипак крије много тога неухватљивог и уму и речима. Опиру се сувопарној интелектуализацији и дозвољавају приступ само непосредном опажању, смиреном, изоштреном и ослобођеном сувишних представа и очекивања. Као и савремени мозаик уопште, Петрове радове је могуће тумачити у разним кључевима: са позиција ликовне критике, историје уметности, семиотике и симбологије, чак и археологије. Но, ако им се већ морају приписати некакве речи и тумачења, биће довољно осврнути се на неколико референтних тачака које, чини ми се, одређују оквир Петрових мозаика – како онај видљиви, тако и невидљиви.

Пре свега, ту је камен, који је у целокупном опусу Петра Вујошевића много више од пуког материјала. Већ и својим именом предодређен за њега (pétros на грчком значи камен), поникао у стеновитом кршу безвремених црногорских пејзажа, уметник је од раних дана развио несвакидашњу присност с каменом. Његов однос према камену чудновато је непосредан: кад говори о њему, о његовим бојама и преливима у променљивој светлости, о грађи и текстури, стиче се утисак да говори о живом бићу. И заиста, камен је за Петра само привидно мртав, као што је то показао и Орфеј када је музиком покретао непомично стење. Ту исту древну моћ Муза, opus musivum, користи и Петар Вујошевић да пред нама покрене и оживи своје мозаике, да им зада ритам који тек треба открити пажљивим подешавањем сопствених фреквенција.

Иако нису једини елемент мозаика, тесере светлих, благих боја свакако доминирају, пре свега својим облицима, текстурама и распоредом у простору. Петар мајсторски покорава камен својим стваралачким импулсима, али му допушта и да испољи своју материјалност, масу, чак грубост. Он не бежи од материјалности камена. Уважава је, прихвата, чак ужива у њој; он у камену препознаје племенитост вредну саму по себи, на исти онај начин на који је спознаје у планинским обронцима окупаним сунцем или у некој необрађеној громади крај пута. Камен зрачи ванвременим спокојством, стаменошћу, достојанством које се не обазире на трзавице људског света, он смирује и враћа човека себи – што су све одлике радова Петра Вујошевића. Али, камен је за њега уједно и симбол нечег другог, што собом и обухвата и надилази материјалност, нечег што бисмо у недостатку боље речи могли назвати трансценденцијом. То „нешто сасвим друго“, да употребимо знамениту фразу Рудолфа Отоа, Петар сасвим прикладно, и симболички и практички, налази у камену, који је својом стабилношћу, уз небо и небеска тела, најближи идеји вечности коју могу имати краткотрајна створења попут нас. (Та веза која упућује на вечност види се и у неким древним представама и језицима, попут авестијског, у којем је реч asman значила и „камен“ и „небо“, а та двозначност је проистицала из веровања да је небески свод начињен од камена.)

Сви мозаици Петра Вујошевића представљени на овој изложби квадратног су облика. Та њихова упадљива одлика отвара нови низ асоцијација. Ту свакако долази до изражаја ауторов дубоко промишљени став о свету као месту прожетом скривеним геометријским и аритметичким обрасцима који указују на неку вишу, архетипску реалност недоступну свакидашњем стању свести. Снажно изражен геометризам и, у великом броју радова, радијална симетрија мозаика, са мноштвом финих међуодноса и пропорција, наглашавају такав утисак. Квадрат је древни симбол елемента земље, материјалности, и у томе кореспондира са каменом. Али, као што у својим мозаицима неприметно разграђује материјалност камена, Петар и квадрату одузима његову земаљску стаменост тиме што му, у многим радовима, у средишту отвара пролаз ка неком сасвим другом простору. Те својеврсне капије ка ономе иза, какве на пример видимо у радовима Средиште и Слово, увлаче поглед унутра као у неки метафизички вртлог, у тајанствени извор енергије којом пулсирају мозаици. Или, на пример, рад Без назива, у чијем средишту налазимо пентагонално преклопљене папирне листиће, који својом тананошћу и формом стварају снажан контраст камену и квадрату, а притом обликују нешто што подсећа на бленду фотоапарата иза које, поново, назиремо неки сасвим други простор, зону оностраног коју уметник ликовним средствима успева да учини видљивом. Том „простору иза“ уметник често намењује друге материјале: метал, или чак текст као радикалну супротност материјалности камена.

Таква композиција мозаика намеће поређење са мандалом, чији је основни оквир такође квадрат са посебним централним пољем у себи. Мандала је од давнина служила за сабирање пажње, понирање у себе, за успостављање неког унутрашњег светог простора, а не можемо се отети утиску да такве ефекте изазива и посматрање радова Петра Вујошевића, макар то и не била уметникова свесна намера. И баш као што је мандала својеврсни план, нацрт космоса, и Петрови мозаици могу се тумачити као тлоцрт његовог унутарњег света, у коме на сваком кораку наилазимо на кореспонденције између микрокозма и макрокозма. Свака поједина тесера може се узети као симбол човека јер стоји као микрокозам у односу на макрокозам оног великог квадрата који је уоквирује (tessera на грчком и значи четвороугаоник, квадрат). Свака тесера је непоновљива, сваку треба пронаћи, изабрати, те јој одредити место у целини. Тесере се на мозаицима сусрећу и раздвајају, окупљају у групе, теку неким својим токовима, а њихов ритам додатно одређују фуге, празнине између тесера, којима уметник посвећује нарочиту пажњу. А са фугом, као саставним елементом мозаичке технике, у радовима Петра Вујошевића допиремо до још једног нивоа могућих конотација.

Уметник, по сопственом признању, намерно своди изражајност форми и палета на својим мозаицима не би ли што више истакао фугу. Тиме постиже посебан ритам ликовних форми, естетски доживљај застајања, умиривања, а додао бих и дематеријализације: увођењем прекида, паузе у континууму материје, раздробљавањем те тако упорне и напорне чврстине овог света, он као да на површину поново извлачи оно невидљиво, оно што лежи испод и изван чулних и умних феномена којима смо оковани. Фуга нам сугерише да се потпуна слика не добија чак ни када сложимо све коцкице мозаика; између увек остаје простор празнине, оно неизрециво, без чега слика живота није потпуна. То наглашено одсуство као да говори о неком трансцендентном присуству које је речима немогуће артикулисати. Зато ми се радови Петра Вујошевића указују као снажан израз једног апофатичког духа, који неуморно трага за напрслинама у кори света не би ли кроз њих удахнуо мало оног ваздуха с друге стране. Споменимо и оне „немандаличне“ радове, у којима се најчешће јавља мотив стубова. Ти стубови су увек вертикални и увек у покрету. Ту се опет могу тражити и налазити бројне асоцијације, од којих се „кретање нагоре“, у оном плотиновском смислу, намеће као најочигледнија. Можда је, међутим, важније споменути још један елемент Петрових мозаика, онај с којим уметник одлази најдаље у дематеријализацији, или можда пре у обједињавању онога доле са ониме горе: то је употреба текста. Ту су важна два момента: порекло текста и текст сам по себи. Реч је о копији Горског вијенца штампаној на провидном папиру и комбинованој на различите начине са другим елементима мозаика. Али то није обична копија; њен оригинал је аутограф из фототипског издања Горског вијенца. Слова која промичу Петровим мозаицима, ступајући у разне просторне игре са каменом и металом, рукопис су самога владике, те чудне и фасцинантне фигуре, како га назива Аница Савић-Ребац. Ту се сусрећу два Петра, оба поникла на камену и у извесном смислу одређена њиме, у неком свом ванвременом дијалогу чији се тек ођеци могу ухватити, и то само понекад. Далеко бисмо отишли детаљно разматрајући све утицаје Његоша на стваралаштво Петра Вујошевића, све њихове додирне тачке, које су, уосталом, из свега досад реченог очигледне, а из Петрових мозаика још очигледније. Осим неспорне ликовне изражајности самог рукописа, који се пружа у стубовима и тече око већих мозаичких маса као какво море речи, саме се од себе јављају помисли на свети текст, магијски текст, некакав заумни нацрт који тешко да ће ико икада до краја дешифровати. А сам по себи, какав год био и о чему год говорио, текст је сушта супротност камену: тај (после музике) најапстрактнији, најнематеријалнији артефакт људског духа лебди у неком тешко одредљивом простору изнад знакова који га фиксирају. И можда управо у томе Петрови мозаици достижу свој најдаљи домет: попут оног каменог неба, они мире оно најконкретније са најапстрактнијим, обједињују супротности у целину која тако постаје слика живог космоса, праћена слутњама о ономе што је изван њега. Тај дискретно и ненападно изведени mysterium coniunctionis, тај готово алхемијски подухват, дозвољава нам да понешто закључимо о уметниковом поимању сопственог стваралаштва: оно за њега није пуки друштвени ангажман, одељен од најдубљих личних импулса и сведен на одређени социјални калуп; оно је живо трагање за смислом и пут унутрашњег сагледавања. Повлашћени смо што уметника гони јак импулс да то трагање материјализује. Камен мудрости Петра Вујошевића на срећу није само симбол; он је и сасвим конкретно ту пред нашим очима и отворено нас позива да му приступимо. (Ноел Путник)

WORKS