Када је начин на који посматрате свет и човека одређен бојом и сагледавањем форми, знак је да свет кроз вас посматра још неко. То обично означавамо једним доста неухватљивим термином таленат. Обично кажемо да је то духовни дар. Али то није само дар него и одређена унутрашња присила која вас нагони да то сагледано појмите, сажмете и представите на један пречишћен и специфичан начин тако да спољашња форма носи печат тог унутрашњег.
Управо такав поступак у чијој је основи спој две реалности, два потпуно одвојена света представља и суштину мозаичког поступка. Мозаиком спајамо два сегмента, две тесере које на први поглед могу бити сасвим супротне и несpojive, али ако видите неки дубљи унутрашњи начин на који се могу сјединити, онда добијате мозаик, онда тај комад неког материјала постаје тесера. Онда он има смисао. Када се то спроведе на нивоу целе слике, тада смо добили истински мозаик који носи неко дубоко значење и смисао. Ти смисао није значајан само за уметника него и за оне који посматрају и контемплирају његов рад.
То је одговор на питање зашто се данас бавимо мозаиком или зашто се, уопште, бавимо уметношћу.
Гордана Шијачки
Петар Вујошевић
