Мозаик је део нашег културног кода, нашег креативног света, али и свакодневице изражене говорним и метафоричким језиком. Постао је нека врста мерне јединице за разноврсност, саборност и богатство различитости које увелико надилази оквире ликовне технике. Због тога ћемо у свакодневном говору неретко чути синтагме попут: „културно-историјски мозаик”, „духовни мозаик” „друштвено-политички мозаик”, „мозаик народа и народности”, „мозаик (правих) вредности”, „роман-мозаик” и још обиље „мозаика” у вези са бројним другим сферама људске делатности које творе и употпуњавају сам мозаик нашег живота. Мозаик је и метафора трајности, подсећање да смо, још пре библијске приче о Вероникином убрусу који је упио нерукотворени Христов образ, још пре него што је титанка Мнемосина изгласана за мајку свих муза, поседовали неутаживу потребу да памтимо и да се памтимо у сликама, поготово уколико је слика креирана постојаним медијем. А у погледу трајности, мало шта може да парира камену. Нимало случајно, ова техника се често назива „техником царева”.
На мозаичкој мапи света, Србија заузима истакнуту, али и даље само делимично искоришћену позицију. Будући да се налази на раскршћу важних путева и да је на њеном тлу рођено чак осамнаест римских императора, укључујући и Константина Великог, отуда не изненађује заступљеност изузетних остварења античког и рановизантијског мозаика. Од значајнијих налаза, истичу се подни мозаици у Медијани, Царичином граду код Лесковца, царској палати Феликс Ромулијана, те још увек недовољно видљив престонички мозаик на Косанчићевом венцу. Но, наша мозаичка прошлост је, како примеђује Оливера Гаврић Павић, предоминантно „препуштена разматрањима археолога и далеко скрајнута од додира са актуелним ликовним токовима”. Осим тога, у ери интернета и свеколиког (видео) надзора све се претворило у слику и слика је малтене стекла монопол над ритмом самог живота: подајемо јој се независно од тога да ли више емитује уметничку „ауру”, а због њеног „пакта” са технологијом и сам наш доживљај за реалност стављен је под знак питања. У таквој поставци ствари, посебан је изазов неговати једну стриктно „аналогну” технику, чија магија лежи у звуку ломљеног камена, у осећају спокоја док тесере браздају свеж малтер, у тактилном доживљају финалне креације, која, опет, није једино одраз мануалне спретности, већ и виших менталних способности и духовних моћи.
Узимајући у обзир наречено, ауторски пројекат истакнутог академског сликара, мозаичара и ликовног педагога Петра Вујошевића, под називом Мозаик малог формата, утолико је драгоценији, представљајући насушну потребу домаће уметничке и културне сцене. Надовезујући се на тековине и резултате групе Аметист, пројекат успешно истрајава у афирмацији и популаризацији мозаичке уметности, остварујући своју мисију не само у виду изложбених поставки, већ кроз шири дидактички приступ, организовањем пригодних радионица и других садржаја, с посебним нагласком на савремени мозаик. За домаће прилике, где је и деценија трајања неретко хвале вредно достигнуће, Мозаик малог формата већ осамнаест година (почев од 2006) потврђује улогу расадника нових талената, али и наликујућих пројеката, као што је Београдски фестивал мозаика, који је своју премијеру доживео 2016. године у Кући легата у Београду. Исте године награда за најуспешнији студентски рад понела је име по Бориславу Бори Њежићу, чиме се негује мозаички аманет нашег великог уметника и истовремено пружа узор и подстицај у формирању нових мозаичких нараштаја.
Мозаик малог формата, сугестивног акронима ММФ, непресушни је извор и инспирација који своје креативне кредите нуди – и то бесповратно – како већ афирмисаним тако и будућим мозаичарима, али и уметницима других ликовних опредељења, на концу и свим ентузијастима и поклоницима ове сликарске технике. Многима од њих, мали формат (25 × 25 цм) је пружио ограничен, али приснији и језгровитији доживљај мозаика, иза којег обично следи позив у даља истраживања и померања уметничких граница. На изложбама је до сада учествовало близу 300 аутора, различитих генерација и поетика, из 15 земаља, са преко 750 дела. Поставка у Галерији РТС доноси ретроспективу најрепрезентативнијих остварења, а од мотива фигурирају флорални и геометријски орнаменти, ведуте, портрети, апстрактни облици и незаобилазни сакрални мозаик. Нека ово пунолетство буде увертира у сребрне, златне, дијамантске, платинасте и друге значајне јубилеје не само када је у питању пројекат Мозаик малог формата већ, генерално, мозаичка сцена у нас.
Мозаик је део нашег културног кода, нашег креативног света, али и свакодневице изражене говорним и метафоричким језиком. Постао је нека врста мерне јединице за разноврсност, саборност и богатство различитости које увелико надилази оквире ликовне технике. Због тога ћемо у свакодневном говору неретко чути синтагме попут: „културно-историјски мозаик”, „духовни мозаик” „друштвено-политички мозаик”, „мозаик народа и народности”, „мозаик (правих) вредности”, „роман-мозаик” и још обиље „мозаика” у вези са бројним другим сферама људске делатности које творе и употпуњавају сам мозаик нашег живота. Мозаик је и метафора трајности, подсећање да смо, још пре библијске приче о Вероникином убрусу који је упио нерукотворени Христов образ, још пре него што је титанка Мнемосина изгласана за мајку свих муза, поседовали неутаживу потребу да памтимо и да се памтимо у сликама, поготово уколико је слика креирана постојаним медијем. А у погледу трајности, мало шта може да парира камену. Нимало случајно, ова техника се често назива „техником царева”. 
